Polazak u školu kod velikog broja roditelja stvara uzbuđenje i nervozu koja se jako lako prenosi na decu. Roditelje muče razna pitanja: od toga da li je njihovo dete spremno za polazak u školu do toga kako će se pokazati na testiranju i šta sve treba da zna. Dragi roditelji vaš jedini zadatak je da pokušate da približite detetu šta će ga pitati i ukažete mu poverenje da će sve biti u redu pa čak i ako ne bude znalo odgovor na neko pitanje. Broj reči u detetovom rečniku veoma je važan, ali ne sme biti jedini cilj stimulacije razvoja govora kod dece. Pre polaska u školu, taj broj je između 3000 i 4000 reči. Ako dete nema razvijene jezičke kompetencije, ako nije savladalo sintaksu, gramatiku maternjeg jezika i jezičku strukturu prema kojoj se grade, slažu  i upotrebljavaju reči, veliki broj reči neće doprineti uspešnosti i zadovoljstvu u komunikaciji deteta sa okolinom. Do sedme godine dete razvije 80% svojih jezičkih, gramatičkih sposobnosti, a rečnik se razvija tokom celog života. Zato je važno raditi na kvalitetu i gramatičnosti, na lepoti govorenja i veštini slušanja – kaže nam Dragana Dženopoljac Dragani Dženopoljac, logoped u Razvojnom savetovalištu Doma zdravlja u Subotici. Naime, pre polaska u školu tj. pre otpočinjanja učenja čitanja i pisanja, pored pravilne artikulacije svih glasova maternjeg jezika i urednog jezičkog razvoja, dete bi trebalo da ima i razvijene specifične veštine koje su neophodne za opismenjavanje. To znači da je dete savladalo i strukturu reči, da zna kojim glasom počinje ili se završava reč koju čuje, koji je redosled glasova u reči, da zna da sastavi rastavljenu reč od glasova koje čuje. Dete je zrelo za školu ako razume i adekvatno odgovara na pitanja ko, šta, gde, zašto, kada, kako, odakle i sl., ako razume i upotrebljava složenu rečenicu adekvatno koristeći veznike, ako je jezički orijentisano u prostoru i vremenu i razume i koristi  predloge u, na, iznad, ispod, iza ispred i dr. – kaže nam još Dragana Dženopoljac dodajući da bi dete trebalo da zna da ispriča priču, da razume uzročno-posledične odnose, npr. redosled dešavanja u priči i da shvati poruku priče. Veoma je važno da pravilno drži olovku, da je grafomotorički spretno, da razlikuje levu i desnu stranu i da ima zrelu slušnu i vizuelnu pažnju, istrajnost i želju za učenjem. Pored ovih veština, trebalo bi da ima osnovne informacije o sebi, o svojoj porodici, da zna svoju adresu i datum rođenja, da zna da se brine o sebi i svojim stvarima, da samostalno veže pertle, zakopčava jaknu, sačeka svoj red. I da se raduje školi, naravno. U višejezičnoj sredini, kao što je naša, mnoga deca od rođenja paralelno uče dva ili više jezika. Da bi se razvila bilingvalnost ili multilingvalnost potrebno je da od prvog dana roditelji poštuju određeno pravilo da bi se jezici ravopravno razvijali. Pravilo je da jedan roditelj uvek govori samo jednim jezikom sa detetom i tako dete najbrže i najprirodnije stiče predstavu o različitim jezicima i njihovim karakteristikama, praktikujući ih sa različitim osobama. Ako se u govoru mešaju jezici, umanjuje se mogućnost adekvatnog usvajanja jezika i gramatičkih pravila, tako da oba jezika ‘’trpe’’.  Aktivno učenje stranog jezika, preporučuje se posle četvrte godine života, kada je dete  na neki način zaokružilo razvoj maternjeg jezika. Ako postoji kašnjenje u govoru,  usporeni razvoj govora i jezika ili govorno-jezički poremećaji koji narušavaju jezičku strukturu, ne preporučuje se učenje stranog jezika, dok se ne razvije ili ne rehabilituje maternji jezik.