Zapostavljeno dete, dete bez roditeljskog staranja, i u odsustvu hronične bolesti, neće rasti u skladu sa svojim genetskim potencijalom, a po izmeštanju iz nepovoljne psihosocijalne sredine, nadoknadiće zaostatak u rastu i nastaviti da raste očekivanim tempom. Adekvatna ishrana, kao i uticaj spoljne sredine, neophodna je za pravilan rast i razvoj deteta, uz preduslov odsustva težeg hroničnog oboljenja, te je normalan rast jedan od najpouzdanijih indikatora dobrog zdravstvenog stanja deteta, adekvatne ishrane i povoljnog psihosocijalnog okruženja.  Rast deteta u prve tri godine života nije pod presudnim uticajem endokrinih faktora već je prvenstveno uslovljen adekvatnom ishranom i genetskim činiocima. Nakon tog perioda, u održavanju normalne brzine rasta, glavnu ulogu preuzimaju tireohormoni i hormon rasta – kaže  dr Tatjana Ilić, pedijatar endokrinolog Opšte bolnice u Subotici dodajući da će nedostatak hormona rasta usporiti brzinu rasta za trećinu ili polovinu, dok će ga nedostatak tireohormona gotovo potpuno zaustaviti. Nakon treće godine života, pa do početka puberteta, dete raste ujednačenom brzinom od pet do sedam centimetara godišnje. U pubertetu, brzina rasta se povećava, a koordinisana je usklađenim delovanjem hormona rasta i polnih hormona, i iznosi 10 do 12 centimetara godišnje, a pred sam početak puberteta često se uočava prepubertetsko usporavanje rasta. Praćenje brzine rasta deteta značajno je tokom čitavog perioda rasta i razvoja, ali će odstupanje u normalnoj brzini rasta, u različitim periodima detinjstva, upućivati na različite potencijalne probleme: u prve tri godine života na neadekvatnu ishranu ili prisustvo nekog hroničnog oboljenja, a nakon treće godine života na moguće postojanje endokrinološkog oboljenja kod deteta. U našoj zemlji, rast dece se rutinski prati u sklopu sistematskih pregleda pedijatara u domovima zdravlja. Merenje telesne visine i ucrtavanje njene pozicije u kartu rasta trebalo bi da bude sastavni element svakog sistematskog pregleda, jer je to najbolji način da se uoči postojanje eventualnog odstupanja – kaže dr Ilić i dodaje da roditelji, ponekad,  sami uoče da je njihovo dete značajno niže u odnosu na vršnjake pa oni sami iniciraju dalje ispitivanje. Ipak, najveći broj dece, koja se pregledaju u endokrinološkoj ambulanti, ima neki od fizioloških (bezazlenih) uzroka niskog rasta. Što je pak odstupanje u visini izraženije veća je šansa da se radi o patološkom uzroku niskog rasta. U slučaju da roditelji posumnjaju da dete ne raste adekvatno neophodno je da svoju sumnju iznesu odabranom pedijatru. On bi merenjem visine deteta, i unošenjem njene vrednosti u kartu rasta, doneo odluku o potrebi za daljim  ispitivanjem. Terapija hormonom rasta može da se sprovodi do zatvaranja epifiznih pukotina rasta, što se kod devojčica dešava u uzrastu od 14 godina, a kod dečaka u uzrastu od 16 godina. Stoga kasno uočen nizak rast, može da ima za posledicu nemogućnost intervencije, ili pak da skrati period u kojem je moguće primeniti terapiju. Terapija se sprovodi potkožnim injekcijama hormona rasta jednom na dan, pred spavanje. Injekcije imaju tanke iglice koje izazivaju minimalnu neprijatnost kod dece. Obuka roditelja i dece za primenu hormona rasta obavlja se tokom kratke hospitalizacije  a kao i svaki lek, i hormon rasta može da izazove određena neželjena dejstva, ali su ona retka.

dr Tatjana Ilić, endokrinolog

Problem rasta, može da bude uzrokovan mnogobrojnim faktorima, te se u sklopu ispitivanja uzroka niskog rasta neretko otkriju druga oboljenja čijom terapijom dolazi do normalizacije brzine rasta (hipotireoza, hronične inflamatorne bolesti creva, genetski poremećaji, itd). Stoga svako izrazito nisko dete zahteva ispitivanje, bez obzira na to da li su roditelji zainteresovani za eventualnu terapiju hormonom rasta ili ne. Predugo odlaganje ispitivanja i uvođenja terapije umanjuje šansu za otkrivanje udruženih bolesti, kao i za maksimalan efekat terapije. Pored toga, hormon rasta, osim uticaja na telesnu visinu, ima još mnogo povoljnih metaboličkih  efekata na zdravlje deteta, te se zanemarivanjem problema rasta u detinjstvu, kod nelečenih pacijenata u odraslom dobu, u većem procentu sreću druga hronična oboljenja (gojaznost, srčana oboljenja, osteoporoza, itd).