Nikola Radosavljević : „ZLATO SRBIJE KOJE NEĆEMO DOČEKIVATI NA BALKONU“

Sutra će u Savremenoj galeriji biti otvorena izložba „Kuća na jezeru“ Beogradskog umetnika, Nikole Radosavljevića . Sam proces postavke izložbe ostavlja izuzetan utisak a za sajt suboticadanas.rs pričao je i sam umetnik.

  • Da li još uvek smatrate da ste duh umetnika iz razloga što je vaša profesija izbrisana sa kulturne mape?

Izmeštanjem Galerije Grafičkog kolektiva iz prostora u kome je ova institucija delovala skoro 70 godina na novu adresu, država je pokazala jasan i oštar stav prema vizuelnoj umetnosti i grafičkom mediju. Bespotrebno je ulaziti u dalje polemike o tome da li se država postarala da GGK dobije novi ali i adekvatni prostor, jer to bi bilo kao da osnovnu školu izmestite da bi u istoj zgradi napravili teretanu. Kolektiv je pretrpeo enormni gubitak, a u zamenu smo dobili nešto što postoji na svakom ćošku i nikome ne treba.Meni kao grafičaru oduzeta je škola, jer je GGK bila škola koja traje doživotno, oduzet mi je prostor za dalje usavršavanje i razvoj kolektivne umetničke prakse, koja nije bila zarad mog ličnog kapitala već zarad kapitala ovog naroda. Još jednom, po ko zna koji put, sistem mi je sugerisao da napustim ovu zemlju, nežno me proterujući.Umetnici Kolektiva se i dalje nisu snašli, iako je Kolektiv opstao zahvaljujući naporima pojedinaca kao institucija, mi smo ostali najugroženija disciplina kompletno negirana od strane nadležnog ministarstva. I dalje, ulažu se veliki napori da se podigne vidljivost grafičkog medija, i drago mi je što sve više mladih i progresivnih grafičara stupa na scenu.

  • Kontakt sa publikom veoma vam je važan. Da li unapred očekujete ili samo iščekujete reakcije npr subotičke publike? Šta vas posebno interesuje u zapažanjima publike?

Kontakt sa publikom je neprocenjiv, mada uz obavezne mere predostrožnosti zbog pandemije mislim da će i on poprimiti neku novu formu. Publika je ta koja uvek dopunjuje rad kao najaktivniji korisnik prostora. Posebno ova izložba projektovana je tako da radovi budu u kontaktu sa posmatračem, bez tradicionalnih barijera ili odrednica za blizinu prilikom posmatranja rada. Osim što zaokuplja pažnju vizuelno, radovi na izložbi aktiviraju i druga čula. Ova čulnost i manipulacija istom već neko vreme postaje snažna dominanta kada pripremam ovako velike projekte. Zapravo, uvek za publiku pokušavam da oformim tzv. ,,međuprostor“, nedefinisanu vremensku i prostornu kapsulu, koja je spona između moje i trenutne realnosti publike.

  • Da li se na otvaranju izložbe stiče kompletan utisak o istoj ili ju je potrebno posetiti više puta?

Idealno bi bilo živeti u njoj, zapravo.

Glavna ideja sprovedena kroz prikazane radove jeste ukrštanje dva doma. Kako se postavka dešava u čuvenoj palati arhitekte Ferenca Rajhla, želeo sam da iskoristim ovu privatnu kuću (sada Savremenu galeriju) za rekonstrukciju pogleda kroz prozor kuće u kojoj sam odrastao sa sestrama i majkom.

Pomoću ovog ,,portala u svet“ ukrštam dva važna vremena, vreme detinjstva okupirano političkim i društvenim slomovima tokom devedesetih godina, sa vremenom u kojem proživljavamo identičan društveni obrazac upravo sada, a doživljavm ga kao vreme moje mladosti i napona snage. U biti, koliko god se spoljni pejzaž menjao, ili bio u kontrastu sa realnim, društvene politike neopisivo podsećaju na najmračnija razdoblja koja pamtim.

  • Da li je vaša profesija ujedno i vaša ljubav?

Imam mnogo ljubavi i sve su one podjednako jake i meni važne. Svoju profesiju ne mogu da doživim odvojeno od sebe, samim tim nemam odnos prema njoj. Istina, sa svojim radom povremeno imam pasivno-agresivni odnos, ali prilagodjavamo se jedno drugom, moja praksa i ja. Profesija, sa druge strane, je kao bašta. Plodovi i rezultati rada zavise od iskrene posvećenosti, uloženog vremena i iskrenih dobrih namera.

 

  • U nekoliko rečenica, ukoliko je moguće recite nam nešto o izložbi Kuća na jezeru?

 Izložba predstavlja niz kolažnih sekvenci sećanja na okolinu kuće u kojoj smo ranije živeli kao porodica. Ovaj pejzaž transponovan je u galeriju putem grafičkih listova, i formiran kao novi ambijent koji postaje povezna tačka palate Rajhl, privatnog doma, ali i sukobljeni kontrast dva identitetski potpuno različita mesta: ravne Vojvodine i brdovitog, strmog Užica.

Izložba uvezuje dva ambijentalna karaktera i vremena koja su protekla, ali su u potpunosti obeležena identičnim socio-političkim previranjima koja će formirati buduće generacije, nasleđe na kome danas društvo počiva, a da savremena politika i dalje nije našla mehanizam koji bi u ovom eksperimentalnom regionu bio održiv i u korist svih.

Na izložbi se premijerno predstavlja rad ,,Kuća na jezeru“ po kojoj izložba i nosi ime. U pitanju je rad dobijen postupkom otiskivanja radne ploče sa očevog radnog stola iz kuće na jezeru u kojoj je proveo neko vreme, nekakva verzija skloništa, za vreme rata devedesetih. Tokom procesa otiskivanja zaključio sam da ova ploča nosi određene strukturalne informacije o mom roditelju koga sam slabo poznavao, a da paralelno njega identifikuje i detaljnije opisuje kroz zareze i oštećenja koji su nastali njegovim delovanjem. Rad predstavlja faze dana koje osoba iz kuće može videti: večito zamagljen, melanholičan, samoizolacioni pejzaž, gotovo represivnu muljavu formaciju koja nije portal za bolje vreme i mesto, već pritisak na sva čula, bez izlaza.

  • Poređenje sa izložbom „Kuća od mermera“ da li je moguće?

 Naravno. ,,Kuća od mermera“ predstavila je slobodnu spomeničku građu mestima i ljudima koji su bili deo formiranja savremenog kolektiva u kome živimo. Ta izložba je za zadatak imala da uspostavi otvoren dijalog sa napuštenim prostorima, fizičkim i mentalnim, i da skrene pažnju na bar bazične moralne vrednosti. U svojoj strukturi, postavka je bila dosta agresivnija i šira, tada sam verovao da se do kolektiva može dopreti sublimalnim porukama.

,,Kuća na jezeru“ je nastavak jednog opšteg cilja, ali ovaj put dosta konkretizovan i usmeren na problematike doma, nasleđa i fizičkog prostora. Za razliku od svoje prethodnice, ova ,,Kuća“ iznosi rezultate koji su dobijeni prelamanjem moje prakse na ovoj teritoriji, mojim ličnim borbama za viša dobra kao i društvenim formacijama koje su izdefinisale karakter generacija školovanih i podizanih tokom 1990-2000. godine.

  • Nagrada zaista imate mnogo. Koliko su one značajne?

Nagrada dolazi kao rezultat nekakvog dugogodišnjeg rada i konstantnog odricanja od nečega. Iskreno sam ponosan na svako svoje priznanje, posebno na međunarodna, jer to zaista sve jesu bili meni važni radovi.

U Srbiji nagrade nisu prepoznate kao važne umetničke reference, niti nagrade i priznanja kod nas dolaze kao prepoznavanje rada i noviteta uvedenih u umetnički sistem. Neke možda da, ali veoma, veoma, veoma retko. Kod nas one i dalje nemaju tu atmosferu profesionalne potvrde, jer po strukturi žirija ili komisije koji nagradu dodeljuju, vi znate ko će biti nagrađeni. U inostranstvu toga nema, a i proces žiriranja je kompletno transparentan. Samim tim, inostrana priznanja zaista predstavljaju ozbiljnu potvrdu naučno-umetničkog rada i profesionalnog dostignuća.

  • „Ja sam zlato Srbije a mene nikada nećete čekati na balkonu“- izuzetno je surova činjenica današnjice, koju ste izjavili . Koliko je danas i da li je uopšte umetnost na margini?

 Tokom te zlatne 2015. još uvek sam imao želudac za razmatranje fantastičnih pojava koje su potresale Srbiju. Potom je usledilo gašenje Oktobarskog salona, izmeštanje Galerije Grafičkog kolektiva, SKC u Beogradu bio je sve sem studentskog kulturnog centra, budžet za kulturu smanjivan je vanvremenskom brzinom, itd. a od mene, od svih nas, očekivalo se da najnormalnije nastavimo sa životom i radom.     

Država nas je potisnula na potpunu marginu, nije se pronašao mehanizam koji bi bio od koristi radnicima u kulturi. Za vreme pandemije i lockdown-a vršeni su pritisci na Ministarstvo kulture, koji su rezultirali jednokratnom akcijom uplate privremene pomoći, i to je bilo sve.

Neverovatno je.

Srpski umetnici širom sveta predstavljaju ovu državu u neverovatno dobrom, svežem i snažnom svetlu. Kada bi nas neko ko ne zna situaciju posmatrao sa strane, pomislio bi da mi ovde radimo u, najmanju ruku, pristojnim uslovima. Uvek, ali uvek me je zanimalo samo jedno: da li neko negde prati i beleži uspehe mladih umetnika iz države i regiona, makar na mesečnom nivou. Da li neko ko je zadužen za nas zaista pomisli: gde su, šta rade.

Na nama je, naravno, da radimo, sa ili bez države na našoj strani. Na kraju dana, nismo ovde da bi kreirali državu i sistem, već ljude koji su za to zaduženi. U ovo vreme, ovo krvavo neizvesno i negirajuće vreme, nikada nije bilo važnije da se otvoreno radi sa narodom, i da se umetnost vrati društvu.

Izložba Nikole Radosavljevića otvara se u četvrtak, 30.07., u 19 časova a ista će se moći videti do sredine avgusta.