Ove večeri ne izvodimo Betovena, ni Mocarta, tako da slobodno pevajte sa nama, uživajte i hvala vam što ste se u ovako velikom broju okupili – zahvalio se dirigent i profesor muzike Muranji Maćaš i našalio da će prekinuti koncert ukoliko publika ne bude plesala. A plesala je te večeri 2018. godine uz predivne numere koje su izvodile članice Ženskog omladinskog hora. Prošlo je divnih 37 godina, puno slika, uspomena, putovanja, medalja, prvih nagrada – kaže nam na početku priče Maćaš ali svemu jednom dođe kraj i treba to spoznati. Biti član Ženskog omladinskog hora nije bila obaveza bila je ljubav. Ženski omladinski hor izvodio je sve vrste numera od crkvene muzike do Mocarta, Mokranjca, pop rok i zabavnu muziku pa čak i izvorne pesme – kaže Murenji dodajući da su uvek gledali da budu u vremenskom tonu, u skladu sa onim što je moderno. Jedino nikada u repertoar nismo uvrstili novokompanovane “narodne” numere. Horsko izvođenje šarenolikog repertoara je izvodljivo ali solističko pevanje svih numera nije moguće – dodaje Murenji ističući da je talent veoma bitan. Pored talenta naravno da je potrebno puno rada, puno vežbe, odricanja. U današnje vreme mladi probaju i kada dođe do prve krize oni najčešće odustaju. Uvek treba imati na umu – ja znam da to mogu i to krizu treba pregurati. Negovati “timski duh” među članicama je od izuetnog značaja a razlika između horista i solista je velika. Solisti uvek misle da su solisti i uglavnom ih treba spustiti sa grane. Moraju znati da u horu ne postoje samo oni nego u horu postoji samo njihov glas koji mora biti u potpunosti sjedinjen sa ostalim glasovima – dodaje Murenji. Posebna sećanja Murenjija vezuju za nagrade i putovanja. Imamo četiti ili pet prvih mesta, nastup u Bugarskoj na mediteranskom festivalu a takođe moram da spomenem nastup 2005. godine na Svetskom festivalu gde je nastupilo čak 84 hora sa pet kontinenata. Pred 6000 ljudi nastupili smo u Boljšoj teatru dok smo u koncertnoj dvorani Čajkovski nastpili pred 5000 ljudi. To je jedan od najvećih uspeha u mojoj karijeri jer na takvom mestu uzeti učešće je zaista nešto reprezentativno. Tremu kako kaže gotovo uvek je imao. Ako mi se dlanovi bar malo nisu oznojali to je bio loš znak ali nervozu od treme nikada nije osetio. Sa horom i solistima navodi najbitniji je dogovor i kontakt očima. Imali smo neke znakove, već uhodane sisteme i ukoliko ste ekipa i pratite jedan drugog razloga za strah nema. Maćaš iako “u penziji” prati rad subotičkih horova i za iste ima samo reči hvale. Hor Pro Musica kao jedan od naših najstarijih horova, Crkveni hor “Sveti Roman Melod” kao i drugi manji kamerni horovi rade predano i zaita za njih imam sve pohvale – kaže Maćaš koji i dalje sanja svoj san da sa subotičkim horovima i subotičkom filharmonijom izvede zadnji stav Betovenove devete simfonije.