Kada sam u petom razredu osnovne škole odgledao prvu profesionalnu predstavu, znao sam da želim da gluma bude moj poziv – kaže nam na početku razgovora Dimitrije Dinić, član srpske drame Narodnog pozorišta, prisećajući se da je to  bio komad Branislava Nušića ,,Mister Dolar“. Predstava je ostavila toliko snažan utisak na mene, da se i danas sećam svih glumaca, kostima, čak i muzike iz te predstave. Mnogo godina kasnije baš u ovom komadu, u svom matičnom pozorištu u Subotici, zamenjuje kolegu  u ulozi Žana kelnera, naslednika basnoslovnog bogatstva. Gluma je divan poziv, ne mogu da kažem posao, jer gluma je igra, ponekad zabavna, ponekad surova ali igra. Divno je što glumac čitavog života može da se igra, da istražuje, da bude neko drugi, da menja perspektive, to je veliko bogatstvo, jer biti drugi znači upoznati bolje sebe – kaže još ovaj mladi glumac ističući da je za njega bavljenje temama o kojima, kako kaže, ne zna mnogo, odnosno  temama o kojima društvo u kojem živim ne zna mnogo, a trebalo bi.  Izazov je igrati potpuno drugačije ljude od sebe, razumeti ih, opravdati ih, jer svako ima svoje razloge zašto je baš takav kakav je. Treba shvatiti drugog čoveka, to nije uvek lak proces, ali ako se uspe može da bude katarzično, a najlakše je osuditi nekoga. Pravi glumac ne sme da osuđuje svoje uloge. Sa lakoćom kojom glumi sve date mu uloge, od na početku pomenutog kelnera Žana u „Mister dolaru“, Petručia u “Ukroćenoj goropadi”, Petra u “Govornoj mani”, sluge Stevana u “Zloj ženi” pa sve do Pileta kopileta Pilotićevog u “Kus petliću” Dimitrije se gotovo neprimetno sve više približava subotičkoj publici dokazujući da i ona poput njega može postati nepopravljiv zaljubljenik u pozorište.

Ja sam nepopravljiv zaljubljenik u pozorište, često ga posećujem kao publika, volim da vidim šta je novo, drugačije, volim da gledam svoje kolege – kaže nam još Dimitrije i primećuje da žar i želja za pozorištem postoji, kao i da je potrebna veća finansijska pomoć, jer nije pozorište samo glumac, tu je i scenografija, i kostim, šminka, muzika, svetlo…Sve je to potrebno da bi se napravila jedna estetski vredna predstava, da bi se desila umetnost, a to često zahteva više novca od onog koji pozorišta dobijaju u poslednje vreme, što je veoma skromno, pa tako izgledaju i predstave. Dimitrije igra u dosta predstava u svom matičnom pozorištu, a pored njih i u dve predstave u Srpskom narodnom u Novom Sadu, dok trenutno radi i predstavu,, Vlast“ u Narodnom pozorištu u Beogradu u režiji Milana Neškovića, reditelja “Kus Petlića” koji je ovog mladog glumca nazvao otkrovenjem. Zadovoljan sam da mogu da igram, ima toliko mladih kolega koji ne rade, a to je važno za svakog glumca, pogotovo mladog, da igra, jer to je ogromno iskustvo. Uloga Petra u predstavi “Govorna mana” opovrgla je publiku u mišljenju da su glumci stvoreni samo za određene žanrove. Mislim da svaki glumac zna kojim žanrom najbolje vlada, što ne znači da bi time trebalo da se zadovolji, već treba da radi na stvarima u kojima se oseća manje sigurno, jer upravo tu leži izazov. Nemam omiljeni žanr, važno je o čemu želimo da pričamo, a način na koji to izvodimo je na drugom mestu. Idealno je kada se pronađu sredstva kojima najbolje možemo da iskažemo našu ideju. Za uloge kaže da voli one koje ga promene. Za neke misli  da su solidno urađene, po tome što su ga obogatile, a ima i onih za koje smatra da ih nije dobro uradio ali su mu podjednako značajne.

Jako mi je važan odnos sa kolegama u nastanku jedne predstave. Ako ne postoji iskrenost u radu, neće se pojaviti ni na sceni – kaže nam još Dimitrije dodajući da su kolege iz Narodno pozorišta Subotica pre svega veoma radni, disciplinovani i vredni ljudi. Radio sam i u drugim pozorištima, i nema mnogo takvih kolektiva u našoj zemlji. To nije samo moje mišljenje, već je to utisak gotovo svih reditelja sa kojima smo sarađivali. Zgradu osim publike svakako čekaju I glumci jer radi se u izuzetno skromnim uslovima, gde je veoma teško stvarati.  Nažalost godinama nemamo svoju zgradu, predstave se igraju na sceni starog bioskopa Jadran, a probe se održavaju u fabrici Mladost. Veoma se radujem prelasku u novu zgradu, i nadam se da će se desiti što pre. Biće divno ne misliti o tim sporednim stvarima, nego se samo fokusurati na kvalitet predstava i na to da budemo još bolji. Nagrade za Dimitrija znače daje neko prepoznao rad i trud, ali nisu od presudnog značaja jer je najbitnije, kako kaže, kako se osećaš na sceni. Publika je svuda ista, ne pravim razlike, ako joj nešto iskreno pokloniš ona će se zahvaliti, ako si sebičan i ne daš joj ništa, ona neće imati na čemu da ti se zahvali.  Na sve prepreke tokom stvaranja jedne predstave koja običnoj publici nekako uvek deluje savršeno Dimitrije gleda kao na deo posla. Bilo je divnih saradnji sa rediteljima, bilo je i onih loših, ali to je sve deo posla, ljudi se razlikuju, bitno je imati dobru komunikaciju, jer pozorište je kolektivni čin. Voleo bih da radim sa mladim ljudima, oni imaju čistinu, sa našim rediteljima sa kojima nisam radio, i bilo bi lepo da više sarađujemo sa rediteljima iz regiona, ima zaista sjajnih umetnika. I skidanje predstave sa repertoara deo su posla, kako kaže, Dimitrije. Predstava živi onoliko koliko je i trebalo. Desi se u nekim situacijama, da neka vredna predstava bude skinuta iz razloga koji nemaju nikakve veze sa umetnošću, i to je veoma tužno, a desi se i da neka predstava uporno živi na aparatima, i to je pravo mučenje. I vratićemo se na Dimitrijeve reči sa početka ovog našeg intervjua… Gluma je igra – ponekad zabavna ponekad surova ali igra…