Kada je, presedamnaest godina, upoznao starog subotičkog majstora – papučoša, Lajču Kujundžića, Dejan Kovač počeo je da se interesuje za ovaj stari umetnički zanat. Naše kratko ali plodonosno druženje, dalo mi je motivaciju da savladam tajne ovog zanata kako bi pokušao  da od nestajanja sačuvam neprocenjivo kulturno nasleđe – kaže nam na početku priče Dejan Kovač koji je nakon Lajčine smrti nastavio da uči ali na svojim greškama i tako usavršava tehniku šivenja i izrade papuča. Danas je velemajstor u izradi papuča a zvanje je stekao na izložbama ručnih radova i umotvorina Vojvodine.  Sama izrada papuča potiče iz vremena kada su na ovim prostorima boravili Turci, koji su pored ovog  u ove krajeve  doneli još dosta do tada nepoznatih zanata – kaže nam Dejan ističući da se na bunjevačkim ženskim papučama jasno vidi uticaj i mešanje istočne i zapadne civilizacije. Tako je tehnika izrade papuča preuzeta od turskih Terlukčija (majstora izrade obuće) dok je način ukrašavanja papuča preuzet sa evropskih dvorova. Koristili su se najskuplji materijali, lionska svila, pliš, brokat a vrhunske i nadaleko cenjene bunjevačke vezilje vezle su na papučama umetnički vez, srebrnim ili zlatnim koncem. Vezilje su svoju marljivost, strpljivost i ogromnu ljubav prema svom rodu utkale u bogatu i raskošnu nošnju a samim tim i u papuče koje su bile statusni simbol. Naime, što je više mlada cura imala u svom štafiru papuča bila je bolja prilika za udaju – kaže nam još Dejan Kovač dodajući da su papučoši ,u našem kraju, svoj procvat doživeli pre Prvog svetskog rata odnosno između dva rata kada je u Subotici bilo registrovano preko njih pedesetak a imali su čak i svoju pijacu, koja se nalazila ispred današnjeg Nepkera. Danas tradicionalne bunjevačke papuče naručuju porodice koje podržavaju, cene i poštuju bogatu kulturnu baštinu svojih predaka – dodaje Kovač ističući da se teško, u našim prodavnicama dolazi do materijala za izradu papuča. Nema dovoljno goveđe kože- krupona od kojeg se izrađuje donji deo papuče, kvalitine i originalne lionske svile, niti pliša pa se sve to nabavlja iz Mađarske, Hrvatske, Austrije, Italije. Za izradu papuča koriste se prirodni ekološki materijali – meko drvo topole za izradu peta, drveni gleng za ukrućivanje papuče, ovčija vuna za punjenje umake na koju naleže peta dok se za šivenje papuča koristi kanap zvani fonal od kudelje. Za izradu gornjeg dela papuče nekada se koristila svinjska koža a ja danas koristim veštačku– kaže još Kovač i dodaje da za izradu papuča koristi alat, star preko sto godina, kojim se služilo pet generacija. Nasledio sam alat od svog majstora ali i od mnogih dobronamernih ljudi koji su mi alat poklonili: čekić, klješta, razne noževe, drvene kalupe, bičkije, drvena glačala, igle za šivenje, drvene podloške zvane švabe, makaze kao i veliki drveni panj od bukve za kojim su na drvenom tronošcu sedeli i radili majstor, njegov šegrt ili kasnije kalfa. Veliki drveni panj zvani miolj Kovač je dobio od pokojnog Karla Blesića čiji su pradeda, deda i otac bili vrsni papučoši. Njegov otac Pere Blesić zvani Pere Šareni imao je tu čast da šije papuče za kraljev dvor u beogradu 1936. a šio je i zlatom vezene, na beloj šlingovanoj uzgljanci, papuče i za Jovanku Broz, kada je Tito prisustvovao prvoj gradskoj Dužijanci 1967. godine – priča Dejan Kovač. Danas pod najezdom jeftine, masovne proizvodnje svi nosimo manje više istu obuću sa čime stari zanati, iako cenjeni polako ali sigurno odlaze u prošlost. Pojedine ekonomski bolje države rade na zaštiti i očuvanju starih zanata, na razne načine podstičući rad ovih zanatlija koji predano rade na očuvanju bogate kulturne baštine dok kod nas to nije slučaj – kaže nam Kovač itičući da stari zanati u Vojvodini i Srbiji opstaju isključivo zbog velikog entuzijazma i ljubavi ljudi koji se njima bave.

Leave a Reply

  • (not be published)