ČUDA SU MOGUĆA SA OSOBAMA KOJE ČUDA ČINE

Uvek nasmejana, pozitivna, mlada žena Sanela Šargić lako je odlučila da uđe u svet hraniteljstva, gde kako kaže, od 2009. godine uči i raste. Sama misao da bude hranitelj nije došla slučajno. Naime, Sanelina majka hraniteljka je već duži niz godina, a Sanela je samo nastavila u tom smeru iako je, kako kaže, u samom početku, imala velike strahove. Postavljala je sebi pitanja da li će to umeti, kako će to sve funkcionisati, kako će njen sin to prihvatiti, ali uz iskustvo i pomoć majke i Centra za socijalni rad, kockice su se brzo složile i danas čitaoce Subotičkih novina upoznajemo sa Sanelinim radom i velikim srcem. Sanela danas na starateljstvu ima tri starije osobe, koje se razlikuje od hraniteljstva dece, dok je odgovornost prema štićenicima identična. Sanela nam kaže da joj dan počinje kao i svakoj drugoj porodici. Mi nemamo običaj da se ponašamo da su one “tamo nečije”. Ne, naravno da nisu. One su deo moje porodice, ovde pripadaju. Ovo je njihov dom jer moje jutro zahvaljujući baš njima počinje uvek sa nekim lepim crtežom ili tekstom koji su za mene nacrtale ili napisale. Štićenice jedan deo dana, uglavnom pre podne, provode u Dnevnom boravku za odrasle sa smetnjama u razvoju “Kolevka “u Banijskoj gde se druže, smeju, učestvuju u raznim aktivnostima, u skladu sa njihovim mogućnostima dok je posle podne rezervisano za mirno, porodično okruženje gde smeha i dobrog raspoloženja nikada ne manjka.

Trudim se da ih socijalizujem, da se sa njima dogovaram o svemu, u čemu one uživaju – kaže nam Sanela i dodaje da se trudi da im omogući da se edukuju i uživaju u onome što vole – u crtanju, pisanju pesama, sviranju. U toku dana uglavnom sve zajedno radimo, dopustim im da uče mnoge stvari iz sveta kulinarstva, da se same okušaju u pravljenju nekog jela, u šta smo naravno uključeni  moj sin i ja. Popodne obavezno zajedno pijemo kafu kada svaka od njih radi ono što voli. Večernji sati rezervisani su za gledanje televizije – kaže Sanela još jednom potvđujući da su prava, mala, srećna porodica. Sa  Dnevnim boravkom “Kolevka“ često putuju na razne manifestacije, takmičenja sportske i folklorne sekcije, sa kojih gotovo uvek stigne neka nagrada – ponosno kaže Sanela ističući izuzetnu saradnju i podršku direktora i osoblja Dnevnog boravka “Kolevke “ odnosno saradnika iz Centra za socijalni rad. Kao i u svakoj porodici i u ovoj našoj ima  puno lepih trenutak ali i onih manje lepih. Badnje veče i Božić jedni su od najlepših trenutaka u našem domu kada je čitava porodica na okupu. Posle večere, veliki doživljaj, kako za štićenice tako i za nas, je jelka oko koje se svi okupimo i otvaramo poklone. Moj sin, kao najmlađi član porodice, zadužen je za podelu poklona a tu energiju blagostanja i sreće, koju svi osetimo, ja ne mogu da opišem – priča nam Sanela prisećajući se koliko te večeri razmene poljubaca, zagrljaja i uzajamne zahvalnosti. Naravno, Sanelin i sasvim običan dan ispunjen je srećom kada joj štićenice sa svojim nastavnicima, kao roditelju, što ona zapravo i jeste, prirede predstavu, obraduju je pesmom. Ipak spomenuli smo i one manje lepe trenutke, kojih ima ali malo i koje vrlo brzo razgovorom i zagrljajem otklone. Uklopiti privatan život u posao nekada bude teško ali samo na kratko – kaže Sanela jer je baš štićenice nekada nateraju da ode na kafu sa drugaricama ili da trenutak posveti sebi. Za bilo koju vrstu iznenađenja trude se da pitaju i posavetuju se uglavnom sa mojim sinom Milošem ili sa njihovim nastavnicama koje im pomognu da svoju ideju da se zahvale na bezuslovoj ljubavi i toplom domu, sprovedu u delo. Čuda su moguća ako u svom okruženju imaš osobe koje čuda čine – dodaje Sanela.

Svaka od Sanelinih štićenica iza sebe ima bolnu prošlost  gde samo sećanje na njihov “prošli” život pričinjava veliku bol. Trudimo se da o tome ne pričamo jer su sada konačno pronašle svoj mir i svoj dom. Na mestima na kojima su se nekada nalazila “krila”  rastu nova, mala, jedva primetna ali dovoljna da ova nekada napaćena bića osete slobodu. Svaka od njih je na svoj način posebna – priča Sanela dodajući da kod nje već nekoliko godina živi štićenica sa cerebralnom paralizom koja bez obzira na svoj hendikep učestvuje na mnogim manifestacijama a gotovo je svakodnevno, baš ona, iznenadi nekom lepom porukom, pesmom ili crtežom. Štićenica LJ.J. je devojka koja voli ručne radove, muziku i trudi se da savlada sviranje na fruli i gitari koju smo joj obezbedili dok medalje donosi i sa sportskih takmičenja dok je C.K. korisnica koja veoma lepo recituje, glumi, crta a takođe donosi i ogroman broj medalja sa raznih sportskih takmičenja.  Nezaobilazno pitanje ovih dana svakako je i “ŽIVOT U DOBA KORONE “ koji su kako kaže Sanela organizovali uglavnom edukativno ali u svom domu. “Boravak” u koji su štićenice odlazile svakog dana im mnogo nedostaje, pa se trudim da im upotpunim dan raznim edukativnim programima – ističe Sanela dodajući da su u novonastaloj situaciji, za sve, tu da pomognu i brat, snaja, sin Miloš. Čekamo da svet ozdravi da se vratimo starom životu-kaže nam za kraj razgovora ova mlada žena velikog srca.